Raznolikost boja i način pojavljivanja sleza nikog ne može ostaviti ravnodušnim. Prelepi i rustični engleski vrtovi ili baštica Sare Kej, nerazdvojne drugarice iz detinjstva, ne mogu se zamisliti bez kutka u kome se na vetru blago povijaju visoke stabljike ukrasnog sleza. Ne smeta ni što poneka latica nedostaje niti što su listovi često čipkasti zbog aktivnosti nasrtljivih insekata, slez je prava poslastica i za pčele i za ljubitelje cveća.
Iako većina nas iz detinjstva nosi ne tako dragu uspomenu na sluzavi čaj belog sleza koji se ne kuva već se priprema tako što se koren ove biljke prelije hladnom, prethodno prokuvanom, vodom, lekovitost sleza je nesporna. Osušeni koren ili listovi belog sleza koriste za ubažavanje i lečenje različitih tegoba, kao što su kašalj, smirivanje nadražene sluzokože respiratornih i organa za varenje, kao i za pripremu čajnih mešavina koje se koriste kod upale mokraćnih puteva.
Mada nije tipično za naše podneblje, slez predstavlja poseban izazov za kuvare. Listovi crnog sleza mogu se koristiti umesto spanaća, a koriste se i kao dodaci u supama i salatama. U drugim zemljama, na primer u Izraelu i Kini, postoji tradicija pripreme jela od lista ili korena sleza.
Ova divna biljka inspirisala je našeg velikog pisca, Branka Ćopića, koji je 1970. godine izdao zbirku kratkih priča pod nazivom: „Bašta sljezove boje“.